Jelena Helc

Jelena Helc, Tiket Klub

Jelena Helc

Sa nestpljenjem se očekuje novi film Dragana Marinkovića “Diši duboko” čija je premijera zakazana za dve nedelje na Hercegnovskom festivalu. Jednu od epizodnih uloga, problematičnu bolničarku koja u mnogome podseća na “koleginicu” iz filma “Let iznad kukavičjeg gnezda”, tumači mlada glumica Jelena Helc. Nju smo već gledali i u Markovićevom “Kordonu”, ali i u brojnim pozorošnim predstavama. S obzirom da je završila glumu na novosadskoj Akademiji u klasi Vide Ognjenović, stiče se utisak da se već sada ova simpatična plavuša opredelila ka teatru, a manje okrenula filmu. Namerno ili slučajno? Jelena Helc: Mislim da je u svemu tome presudila sreća. Studirala sam kod vrsnog pedagoga, koja je znala kako da se ophodi sa studentima i iako je bila stroga, naučili smo sve što je najvažnije za jednog kvalitetnog glumca. Potom su se izdešavale neke dobre stvari i slučajno su stigle ponude da nastupim na televiziji, a od nedavno sam postala i član nacionalnog teatra. Snimila sam dva filma i zaista ne bih mogla da se na početku karijere opredelim, i da kažem da sam naklonjenija pozornici, televiziji ili filmu. Sve je to teren na kome glumac mora da pokaže šta zna.

Iako si glumica, ne voliš da se eksponiraš… Jelena Helc: Ne, ne bar na način kako se to kod nas čini (putem žute štampe, tračeva i neiskrenih ljudskih odnosa). Meni to ne prija. Malo mojih kolega uspeva da sačuva privatnost i da uspostavi meru, odnosno da bude u javnosti s vremena na vreme, ali i da njihovo pojavljivanje ne pređe meru dobrog ukusa i razuma.

Gledaoci te pamte kao novinara na BK televiziji, koji je pravio specifične priloge. Zbog čega nisi nastavila da “plivaš u tim vodama”?

Jelena Helc: Radila sam u pomenutoj TV kući u dva navrata, u Informativnoj redakciji, ali na dokumentarni način. Novinarstvo me je privlačilo, ali znam da se tim poslom treba baviti objektivno i na pošten način. Mnogo puta sam prošla loše i morala sam da odem, iako sam važila za jednog od najboljih honoraraca. Volim angažovano novinarstvo, a nimalo ono koje se bavi maskarama, celulitom i masnim naslagama. I danas bih mogla da se bavim novinarstvom, naročito pisanim.

Ranije si se aktivno bavila borilačkim veštinama. Da li i dalje treniraš karate?

Jelena Helc: Mnogo mi je žao što sam prestala, jer imam dara za istočnjačke, ne previše agresivne treninge. Njima se jača unutrašnja snaga. S obzirom da mi je otac sportista (bivši fudbaler, a sada trener), to sam nasledila od njega. Volela sam da treniram i odbojku, ali sam ipak sve morala da prekinem i zbog toga ponekad žalim. Međutim, na Akademiji, tokom studija, imala sam i časove sporta, akrobatike, plesa, pevanja, džez baleta… Period koji sam provela na fakultetu je najlepši deo u mom životu.

Lepo pevaš. Nameravaš li da snimiš i CD kao nekolicina tvojih kolega?

Jelena Helc: Imala sam neke “pevačke tezge” , a nuđeno mi je da snimim i album. Obožavam da pevam i to mi je druga velika ljubav. Ko zna, možda će se i to dogoditi u bliskoj budućnosti, ali u principu, gluma mi je na prvom mestu. Ranije sam petkom pevala u “Stupici”, a trenutno nigde ne nastupam. Priznajem da mi je mjuzikl veliki san. Naravno, ne onaj kakav se radi kod nas, već sličan svetskim projektima. Čak mislim da sam za to i rođena.

Šta najčešće pevaš? Jelena Helc: Džez, soul, balade, filmsku muziku, ali i repertoar Bili Ajdola, U2… Na primer dan započinjem uz pesme Madredeusa, a veče obično završavam u društvu prijatelja i kafanskih

svirača.

Voliš da voziš rolere. Provodiš li puno vremena na Adi Ciganliji?

Jelena Helc: Da. Ada je za mene jedno predivno mesto, ali i čarobno, na koje odlazim i kada sam raspoložena, ali i kada nisam. Tamo crpim pozitivnu energiju i svi problemi nestanu kao čarobnim štapićem. Kada vozim rolere obično slušam vokmen, i muziku sa radio stanica. U principu osoba sam kojoj je muzika nepresušna potreba.