Neda Arnerić

Neda Arnerić, Tiket Klub

Neda Arnerić

Rođena je u Knjaževcu 15. VII 1953. godine.Na filmu debituje u 13. godini u delu SAN (1966) P.Đorđevića, a potom je tumačila glavne uloge i u idućim filmovima istog autora (JUTRO, 1967. i PODNE, 1968.). sA 16 godina upisuje se na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Njen šarm – nimfete tih je godina naveo televiziju da snimi show MALA NEDA i privukao strane producente; tako Arnerićeva igra veće uloge ufilmovima HAMSIN (1970, s M. Schell kao partnerkom i producentom) V. Relina, MALO, MNOGO, STRASTVENO (1971) R. Enricoa, PAKOST (1971) P. Sykesa i SHAFT U AFRICI (1973) J.Guillermina. Od 1972. godine igra ponovo u domaćim filmovima; za ulogu plivačice – maratonke u filmu ISPRAVI SE, DELFINA (1977) A. Đurčinova nagrađena je Srebrnom arenom u Puli i Caricom Teodorom u Nišu. Okušala se i na pozorišnoj sceni, uglavnom u okviru neformalnih, alternativnih grupa.

Bila je seks simbol bivše Jugoslavije. Zbog prvog muža odrekla se svetske karijere, ali nikada nije zažalila zbog toga. Žali što nema dece; razmišljala je o usvajanju, ali je odustala zbog birokratije. Prvi film snimila je sa 13 godina

Nedavno je među stanovnicima glavnog grada bivše jugoslovenske republike Hrvatske sprovedena anketa. Rezultat u kratkim crtama izgleda ovako: za prosečnog Zagrepčanina koji se seća vremena Jugoslavije, dve su glavne asocijacije za bivšu državu – „eurokrem“ i Neda Arnerić.
–Zamislite to?! Zbog takvih se stvari isplati živeti. To čoveka toliko ispuni i vrlo mi prija jer sam nepopravljivi jugonostalgičar. Gde god da odem, ja sam dobrodošla. To znači da ništa nisam zgrešila, ni u kom pogledu. Možda će zvučati kao fraza, ali istina je –kada ustanem ujutro i pogledam se u ogledalo, vidim lice koje, osim što svakim danom sve više stari, niko ni za šta ne može da optuži i umanji doslednost i poštenje. U pedeset četvrtoj, koliko punim sledeće godine, to je za mene velika stvar. Ono što mi preostaje od života mogu da proživim opušteno i u miru. I to je divno!
Moji anđeli čuvari
–Kad danas gledam sebe na filmu iz perioda kada sam imala 13-14 godina, kada sam počinjala, pomislim: „Bože, da li je moguće da sam imala tako malo godina, a već sam se muvala po svetskim festivalima i vodali me kao mečku!“ Istina je da je svako dete na filmu zanimljivije od bilo koje odrasle svetske zvezde.
–Tako, nisam proživela dobar deo mog detinjstva. Veoma rano sam postala slavna i snimala filmove, iako sam u isto vreme preskakala lastiš. I dobro sam prošla zahvaljujući roditeljima koji su me na neki način kontrolisali da mi slava ne udari u glavu, da završim školu, fakultet, da budem lepo vaspitana… Imala sam baka-
-tetku Jovanku Hrvaćanin koja mi je mnogo značila. Ona je bila moj anđeo čuvar. Pisala je pesme za decu. Bila je generacija Desanke Maksimović. Nikada nije stekla slavu pesnika. Relativno skoro su od nas, kao jedinih naslednika, tražili odobrenje da se izdaju njena sabrana dela.
–Žalim što nisam imala mirnije detinjstvo. Žalim što Jugoslavija nije uspela. Potičem iz porodice koja je na svoje prezime dodala „ć“. Mi smo, u stvari, Arneri, pa smo u ime jugoslovenstva 1918. godine prezime promenili u Arnerić.
–Nemam dece. I to mi je žao. Razmišljala sam i da usvojim dete, ali to je kod nas toliko komplikovano da sam odustala kada sam shvatila koliko vrata ministarstava treba otvoriti…


Sa mamom na snimanja

–Moja mama bila je domaćica i imala je vremena da se posveti meni i bratu. Sa mnom je išla na sva snimanja. To sam najviše mrze-la! Za mene je to tada bilo najveće poniženje. Mama me nadgleda, svuda prati, a ja ozbiljan čovek, zarađujem. Ali sada sam joj zahvalna za svaki sat koji je provela sa mnom po nekim gudurama, među nekim ljudima i ekipama koje ne poznaje. Uvek je bila uz mene. Bile smo drugarice i ja sam znala da mogu sve da joj kažem. To je sa njene strane bilo vrlo mudro, pogotovo što sam veoma rano ušla u svet poznatih i starijih ljudi.
–Od mame sam verovatno nasledila tu koketeriju, želju za dopadanjem, što svaka glumica mora da ima, a od tate, između ostalog, ljubav prema vodi, moru. Tata je bio lekar. Bio je častan i pošten čovek. O njemu sam više saznala nakon njegove smrti. Bio je vrlo zatvoren i povučen. Dugo je bolovao pred smrt. Konačno sam, svakodnevno odlazeći u bolnicu da ga obilazim, shvatila koliko su ga ljudi voleli i poštovali. Kad god sam se pojavila, celo osoblje mi je govorilo koliko im je žao zbog njegove bolesti i svaki put bi me podsetilo kakav je moj tata, u stvari, bio jedno predivno biće…
Ko je prepoznao talenat?
–Mislim da je moj talenat ipak prepoznao reditelj Puriša Đorđević. Bila sam u dramskom studiju RTS-a. I to sam se sama prijavila. Kada sam ušla u uži izbor, došla sam kući i mojima rekla da više ne idem na balet već na glumačku sekciju. Bilo im je svejedno. Bilo je bitno da se, osim škole, nečim zanimam i da stičem radne navike. Tako me je Puriša izabrao na probnom snimanju za film „San“. Imala sam trinaest godina! Posle toga sa njim sam snimila i filmove „Jutro“ i „Podne“, a onda je došla uloga Višnje u „Višnji na Tašmajdanu“. Tada su se snimali ratni i politički filmovi, a ovo je bio prvi film za omladinu, o Beogradu, igrankama, prvim ljubavima. Višnja me je preko noći stavila na sve naslovne strane.
–Ubedili su me da je snimanje filmova prolazno, da će proći. Suviše sam bila mlada. Sa 13 godina sve sam to doživljavala kao način da se izbegne pohađanje redovne nastave. Nastavnici su mi gledali kroz prste. U školi sam sve zajedno možda bila pet meseci, ali sam bubala. Ja sam štreberka. I ostala sam. To se zna i danas u pozorištu. Na snimanje sam nosila knjige. Prvi film snimala sam u tadašnjem Titovom Užicu i trebalo je tamo provesti više od mesec dana. Upisali su me čak u osnovnu školu u Užicu da ne bih gubila nastavu. Ali deca su „prova-lila“ da sam ja neka glumica koja je tu u gradu sa nekim filmom, pa su me u dvorištu prozivali: „Eno je ona glumica!“ I tako sam obećala da ću sama da učim samo da ne idem u školu u Užicu. A onda se, kad se završi snimanje, vratim u Beograd, u svoje društvo. U Beogradu me nisu prozivali. Vozila sam bicikl, rolšue… nisam bila glumica van snimanja. Živeli smo na Novom Beogradu. Širina, sloboda! Tako da moje detinjstvo nije bilo pravo detinjstvo. Stalno sam bila u neskladu sa onim što jesam i što bih želela da budem –zavidela sam onim starijim, obrazovanim, načitanim, iskusnim…
–A opet, nekako mi je najžalije što gimnazijski period nisam prošla kao svi moji vršnjaci… Jedino rešenje bilo je da uzimam privatne profesore i da sa njima spremam gradivo i polažem predmete. Ali, ni srednju školu nisam završila kada i svi moji vršnjaci, jer se ukazala mogućnost da polažem prijemni na Akademiji. I upisala sam glumu sa 16 godina. Ni to nisam završila –po tadašnjem zakonu fakulteta, studenti prve i druge godine nisu smeli da snimaju filmove ili rade u pozorištu, a meni su ponude svakodnevno stizale!
Istorija umetnosti
–Moji su insistirali da završim fakultet da bih imala neku „ćagu“. „Šta će biti kad popularnost nestane i ne bude više ponuda? Praćeš ulice!“ i „Čitaj, čitaj, čitaj!“ –govorili su stalno i na glavu su mi se peli sa tim. Ali, hvala im na tome…
–Srednju sam morala da završim kako bih upisala Filozofski. Polagala sam ispite iz predmeta, ali samo društvenog smera. Istoriju umetnosti studirala sam polako. Bila sam već javna ličnost. Kada izađem na ispit, uvek je tu bilo prisutno bar dvadesetak radoznalaca koji su slušali kako ja odgovaram. Nisam baš smela da se brukam. Bubala sam! Imala sam, na sreću, i drugaricu sa grupe koja je bila iz unutrašnjosti i koja mi je mnogo pomagala. Ona je čak i stanovala kod nas u stanu za vreme studija, pa čak i posle dok nije stala na svoje noge i zaposlila se. I dan-danas smo super drugarice.
–Na snimanju „Užičke republike“ upoznala sam svog prvog muža Dejana Karaklajića. Zaljubila sam se i otkazala ulogu u filmu koji je trebalo da se snima u Maroku ili Tunisu… tako negde daleko. To je bio „trčeći“ brak. Kratko je trajao i bilo je vrlo lepo. Sa Dejanom sam ostala veliki drugar i dopisujemo se i danas pošto živi u inostranstvu. I, tako sam zvala agenta i rekla mu da ostajem u Beogradu i da se udajem. Rekao mi je da nisam normalna i da mogu da zaboravim na svetsku karijeru… Rekla sam: „OK. Zaboravljam. Meni je draži moj budući muž.“ To je bio moj izbor.
Delfina me je uverila
–Tek sa ulogom u filmu „Ispravi se, Delfina“ shvatila sam da sam ispekla ovaj moj zanat. Iako sam tada imala 24 godine, snimila mnogo filmova i bila veoma poznata, tek me je Delfina, na neki način, uverila da sam glumica. Pošto sam živela jedan haotičan život i prerano radila sa zrelim i formiranim glumcima, bila sam i vrlo nesigurna. Ova uloga devojke plivačice, maratonke koja je preplivala Lamanš i Nil mnogo mi je toga dokazala. Pomoglo mi je to što sam ja polu-Dalmatinka i što sam mnogo vremena kao dete provodila na moru. Dobro sam plivala. A i moj tata se bavio vaterpolom, pa je i mene slao u klubove da učim da plivam. I baka i dida živeli su u Rovinju, pa sam ja kao dete puno vremena provodila na moru.
Podgrejan paprikaš
–Dok sam studirala na Filozofskom, upoznala sam mnogo slikara. A da otvorim galeriju „Atrium“ nagovorio me je Lale Đulić, moj prijatelj, pošto ja nisam tako ambiciozna. Neko je morao da me nagovori. Tada sam se udala za Mileta i ukazao se prostor za galeriju u centru Beograda. To je bio deo njegove stare kuće. Htela sam da napravim nešto što kod nas još nije viđeno, a nisu viđeni slikari iz drugih sredina. Tako sam dovodila slikare iz Slovenije, Makedonije… A onda je nestala Jugoslavija, pa je nestao i koncept moje galerije. Sama se ugasila baš kao što nesta-ne i ljudski život. I ništa slično nisam pokušavala. Nikada se u životu ne vraćam natrag. Mislim da su podgrejani paprikaši loši.
Do šest ljudi je ok!
–Družim se sa ljudima koji uglavnom nemaju veze sa mojom profesijom. Sve manje izlazim. Mile i ja uživamo u ovoj našoj kući, psu i divnoj bašti. Tu smo već sedam godina. Idem redovno u bioskop i pozorište. I kada me posle predstave pozovu na piće, ja ne mogu! Stvarno ne mogu više da podnesem gužvu. Do šest ljudi je ok! Imam dobru drugaricu koja živi u Grčkoj, na moru, i kada god mogu, odem kod nje.
–A svega ovoga ne bi bilo da nisam imala bazu, ljubav, partnera koji sve kapira, sa kojim se dobro slažem. Bolje je da partneri nisu iz iste branše. Ja ne znam kako zajedno žive dva glumca. Oni valjda kod kuće pričaju samo o pozorištu. Ne bih to nikako volela. Moj muž je lekar. Redovno prati političke emisije i podučava me pošto sam ja digla ruke od politike. Ja na jednom tv-u gledam filmove, a on na drugom aktuelne emisije, pa je i moj lični politički analitičar.
Dugo bez uloge
–Dugo već nema uloga za mene, za moj glumački habitus. Gledam sve što se radi kod nas, i pozorište i bioskop. Od „Tri karte za Holivud“, koji je sniman ’93. i u kome sam igrala jednu od glavnih uloga, ili, da kažem, veliku epizodnu ulogu, velika je pauza u mom filmskom životu. Kod Ljubiše Samardžića u „Nebeskoj udici“ dobila sam ulogu više kao gost, na drugarskoj bazi. Zvao je Milenu Dravić i mene da uradimo dva-tri dana snimanja. Već sam bila digla ruke i objasnila sebi: „Nema za tebe, Nedo, uloge! Tu je pozorište. A i naigrala si se, pa možeš malo da se opustiš!“ Ali, onda se pojavio Šijanov film koji smo nedavno završili, pa Karadžićev, na kojem sada radim. Izgleda da će se pisati uloge i za nas starije, a ne samo scenarija o omladinskim problemima.
–Šijanov film „S.O.S.“ vratio me je malo u prošlost. Tema vrlo podseća na temu iz „Ko to tamo peva“: grupa ljudi skupljenih s konca i konopca, nalazi se na pro-glašenju narodnog heroja godine, i to pred sam početak rata u Hrvatskoj. Njih sedmoro koji su ušli u najuži izbor, to-li-ko su različiti karakteri da to samo Šijan može da smisli! Svi su oni potencijalni narodni heroji. Podmeću jedan drugom nogu, stalno se svađaju i dugo putuju autobusom… i utom izbija rat… Radili smo u jezivim uslovima! Ne znam kako smo završili ovaj film. Bilo je pedeset glumaca, sto lokacija, pirotehnike…
–Eto. Polako se nekako slažu kockice. Sada sam iz jednog, Šijanovog, uletela u drugi, Ka-ra-džićev film, što mi se dugo, dugo nije desilo. Nisam sujeverna, ali mislim da svako na kraju dobije prema zaslugama –kaznu ili nagradu, šta god.

Ko to tamo peva
„Ko to tamo peva“ radili smo kad nismo imali kinte, snimali smo samo zahvaljujući entuzijazmu. Dešavalo se da nemamo gde da prespavamo, putovali smo svojim kolima na snimanje jer nije bilo para za benzin, nije bilo novca ni za dnevnice. Film je snimljen u inat! To mi je bilo jedno od najlepših snimanja što se tiče druženja. Na kraju smo i mi iz ekipe iznajmili autobus koji nas je prevozio do Deliblatske peščare. U šest sati svako jutro potrpamo se u autobus do peščare da bismo ušli u onaj rasklimatani na snimanju. Pola autobusa danas nije među živima – nema ni Bate Stojkovića, ni Taška Načića, ni Miće Tomića, ni Paje Vuisića.
Ponosna sam i srećna što sam bila deo filma koji je proglašen za najbolji u proteklih pedeset godina. Ni sanjali nismo, dok smo ga radili, da će biti toliko dobar i da pravimo kultno ostvarenje. To je jedini film koji volim i danas da pogledam, sama, i uvek pronađem nešto novo, uvek me nešto iznova fascinira.