Konoba 32 - Besplatna dostava hrane u Pancevu Restoran i picerija Konoba 32 Konoba 32 - Proslave i ketering

Nenad Stojmenović

Nenad Stojmenović, Tiket Klub

Nenad Stojmenović

U vreme kada bioskopi gotovo da ne postoje, a poneki domaći film vaskrsne tek s vremena na vreme, banalne situacije odnele su u medijima pobedu nad izvođenjem umetničkih radova. Tako smo došli u poziciju u kojoj je najvažnije koji glumac nosi koju majicu i koja je glumica u emotivnoj vezi s poznatim sportistom, ko se negde napio i ko je bio na promociji poznatog brenda.

Nenadu Stojmenoviću se taj trend uopšte ne sviđa, pa je jednim delom i ta spoznaja doprinela da se sasvim posveti pozorištu i u nacionalnom teatru pronađe „sigurnu kuću“

Nije baš otišao u Dinamo, ali bio je prvi srpski glumac koji je posle 90-ih glumio u hrvatskoj seriji i igrao fudbal na Maksimiru – istina, kao Ognjen iz serije „Ljubav u zaleđu“. Zatim jeNenad Stojmenović veliku TV popularnost, započetu serijom „M(j)ešoviti brak“, zamenio vodećim ulogama u pozorištu. Kaže, manje ga slikaju i pišu o njemu: bio ovde, otišao tamo, pričao sa (…), ali zato gotovo svako veče igra u predstavama u Narodnom pozorištu. Samo u kultnoj predstavi „Derviš i smrt“ već gotovo tri godine tumači lik Mule Jusufa i razmišlja kako da se muški ansambl predstave konačno dogovori da odu zajedno na mali fudbal.

Na pitanje zna li u koliko tačno predstava igra, Nenad se prebrojava i svodi računicu. Po njoj, u onima koje se intenzivno igraju, po nekoliko puta mesečno, ima četiri uloge. Najviše se i dalje igra predstava „Derviš i smrt“, izvedena je više od 60 puta, a gledalište je puno pri svakom novom igranju. Samim tim, dug pozorišni život joj je zagarantovan.

Spremate li nešto novo?

- U ovoj sezoni imao sam jednu premijeru, „Prizori egzekucije“ na sceni Raša Plaović, u režiji Marka Manojlovića. Počeli smo i s radom na predstavi u režiji i dramatazaciji Tanje Mandić Rigonat. Premijera će biti naredne sezone. Kako je u planu renoviranje male scene, moguće je i da je izvedemo za otvaranje.

Kako to da ste se potpuno koncentrisali na pozorište posle uspešnih uloga u više serija, pogotovo ako se uzme u obzir ste zahvaljujući serijama stekli veliku popularnost?

- Mislim da je pozorište nešto što ima trajnu vrednost, veliki rad i odiše pravim kvalitetom. Takođe, u jednom trenutku počela je da mi smeta velika medijska eksponiranost…

A to se nekako poklopilo i s vašom ženidbom?

- Slučajno… Jeste, vidite, baš se poklopilo… Ali i neko vreme pre ženidbe sam tako odlučio. Nekako su mi druge stvari postale prioritetne.

Šta vam je najviše smetalo u popularnosti?

- Neke druge stvari su u našem poslu uzele primat, novinari su počeli da prate banalne situacije. Bioskopi gotovo da ne postoje, poneki film vaskrsne s vremena na vreme… Televizijske serije krenule su u velikom stilu – zamah, zamah – i onda je počelo i to da se rasplinjava. Rijaliti šou je zagospodario, počinje da se poistovećuje popularnost nekog ko je ušao u takav šou s popularnošću pevača i glumaca… Ne sviđa mi se to, jednim delom je i ta spoznaja doprinela da se sasvim posvetim pozorišti i uživam u tome.

A jeste li računali koliko je glumaca oženjeno doktorkama i obrnuto? Kakav je skor?

- A-ha-ha, nisam baš to izučavao statistički, ali znam za nekoliko starijih kolega u Jugoslovenskom dramskom i Narodnom pozorištu. Ti brakovi za koje znam su dugi i lepi…

Neću da pitam da li ste vi zavoleli neurologiju, ali koliko je supruga Gorana uz vas zavolela pozoriše?

- Volela je ona pozorište i pre. I, mogu vam reći, baš ume lepo da zapazi. Ume i da kritikuje, čak mi se dešavalo da sam neke stvari menjao po njenim sugestijama. Bude na generalnoj probi, primeti nešto i kaže mi.

Šta je to što vam zameri?

- Različito: možda je ovde bilo previše onoga, ovde premalo toga…

A ko više dežura, supruga u bolnici ili vi u pozorištu?

- Ona u bolnici, naravno, mnogo više…

Da li je bilo nekih ponuda da igrate u nekim novim serijama u Hrvatskoj?

- Posle „Ljubavi u zaleđu“ nije. Mada, snimili smo u hrvatskoj produkciji veliku seriju od 120 epizoda u Srbiji, u režiji Romana Majetića i Darka Bajića. Zove se „Zaustavi vreme“ i još nije emitovana. Bavi se životom u Beogradu, igraju Branislav Lečić, Danica Maksimović…

Znate li kada će biti prikazana?

- Stvarno ne znam, ali hoće… Da li na jesen ili već kad, videće se. Mislim da će biti gledana.

Vi ste prvi srpski glumac koji je probio led i zaigrao u Hrvatskoj, a sad vidimo da srpski glumci već uveliko tamo igraju. Da li ste tada razmišljali da li da prihvatite ulogu i šta će drugi da kažu?

- Nisam na taj način razmišljo. Želeo sam da promenim sredinu, to sam i uradio. Više od pola godine sam snimao u Zagrebu, stekao sam tamo prijatelje s kojima sam i dalje u kontaktu, imao veliku ulogu. Jeste to telenovela i može nekima da se dopadne ili ne, ali sad se emituje na TV Avala, pa uhvatim ponekad, pogledam…

Sednete i odgledate?

- Više u hodu. Znam dokle su stigli, ali sad to već mogu da posmatram s vremenske distance od pet godina. Mogu svašta da zamerim i sebi, ovom ili onom, ali to mi je bilo dragoceno iskustvo.

Da li je tada bilo zlih komentara, tipa „igraš u Hrvatskoj…“?

- Ma daaa. Morao sam zbog toga da pojedem svoju porciju od onih nezadovoljnih što sam otišao da snimam u Zagreb.

Je l’ bilo ono „prodao si se“?

- Da, da… Nisam bio iznenađen, očekivao sam da će biti i takvih reakcija.

I među kolegama?

- Ne, naprotiv. Nikad od kolega. Ali i ostalo sada već gledam s distance, svakog čuda je ovde tri dana dosta. Bio sam spreman na, hajde da kažem, neku vrstu odgovornosti za ono što sam uradio. Da sam znao da će biti tako, opet bih isto učinio. Uglavnom nije bilo većih incidenata i problema…

Jesu li u Hrvatskoj bolji glumački honorari?

- Sada su i tamo niži honorari nego što su bili pre nekoliko godina. Kada sam ja tamo bio, telenovele su tek počele da se snimaju na prostorima bivše Jugoslavije, bio je procvat snimanja i razmene glumaca. Takvi su bili i honorari. Onda je sve polako jenjavalo. Kriza se najbrže oseti u filmu, televiziji, marketingu… Ali meni se posle nije ni išlo. Ne znam kako bih sada mogao da budem odsutan šest meseci kada imam porodicu, dete…

Da li su za ulogu fudbalera u seriji „Ljubav u zaleđu“ bile presudne vaše fudbalske sposobnosti?

- Neee… Kasting je dva meseca pre snimanja bio u Hajatu, istog dana smo se i dogovorili za ulogu. A svemu što se kasnije dešavalo na terenu najviše su doprineli momci iz podmlatka Dinama. Oni su na terenu vodili glavnu reč. Nisam loš u fudbalu, ali više idem na trčanje na „25 maj“. Za fudbal je večiti problem organizacija. Dok se dogovorimo, pa jedan može tad, drugi opet u neko drugo vreme… I na kraju se taj fudbal nikad ne dogodi. Da se nas 15 usaglasi i dođe na isto mesto? Nema šanse. Voleo bih, ali ne uspevamo.

A da vi glumci zamolite organizatora iz pozorišta da organizuje fudbal, kao i probe?

- E onda bismo već mogli.

Nedavno ste izjavili da je i ansambl predstave poput fudbalskog tima.

- To sam rekao za predstavu „Derviš i smrt“, u kojoj su osim Nataše Ninković sve muškarci. Taj tim dobro funkcioniše.

Zašto onda vi iz „Derviša“ niste otišli na fudbal?

- Nismo, ne znam zašto.

I brat Predrag, reditelj i umetnički direktor pozorišta Dadov, i vi ste u pozorišnim vodama. Kako je do toga došlo?

- Slučajno. On je prvi krenuo tim putem, stariji je od mene pet godina. Spontano sam i ja krenuo da igram u Dadovu, bio sam tamo dve godine i počeo da se pripremam za Akademiju. To su bile devedesete godine, mi klinci nismo imali nešto preterano ni novca i Dadov nam je bilo idealno mesto okupljanja. Sada su mnogi od tih klinaca poznati glumci – Marinko Madžgalj, Srđan Karanović, Goran Jevtić… Svake godine jedan po jedan su odlazili na Akademiju…

Šta je ono što najviše pamtite iz tog srednjoškolskog glumačkog perioda u Dadovu?

- Gostovanja. Igrali smo predstave u „Budva, grad teatru“ u najjačim godinama tog festivala, a bili smo amatersko društvo. Boravci u Budvi bili su za nas prava gorštačka, klinačka varijanta. Posle festivala produžimo boravak, odemo u neki kamp i budemo na moru još deset dana…

Da li je bar neko od glumačkih veličina malo pohvalio vaše učešće?

- Ma ko bi se baš toliko osvrtao na nas. Tih godina pojavile su se kultne predstave „Bure Baruta“, „U potpalublju“…

Šta li su vam roditelji rekli kada su shvatili da će im oba sina biti u pozorištu?

- Nikada nam nisu ništa branili. Prvo je jedan upisao Akademiju, pa kao, „ajde, desilo se“. Drugi, pa dobro. Potom je majka rekla da kada bi imala još jedno, treće dete, ono bi imalo zabranu prilaska krugu od sto metara oko pozorišta.

Šta danas mislite, šta vam se to posebno svidelo što vam je brat pričao o pozorištu, pa ste i vi poželeli isto?

- Nije priča. Gledao sam neki njegov ispit sa prve ili druge godine, predstavu kod profesora Nikole Jeftića. Meni je i miris tog fakulteta bio specifičan, cela atmosfera delovala mi je kao neka umetnička kolonija. Nisam mogao da ostanem indeferentan. Ali najviše sam se navukao na pozorište odlazeći kao srednjoškolac u Dadov.

Jeste li u srednju išli ovde ili u Kovinu?

- U Kovinu, ali dolazio sam na predstave i časove glume kod Darijana Mihajlovića. Posle treće godine, dok su moji drugari još cepali srednju školu, ja sam upisao Akademiju.

Odlazite li u često u Kovin?

- Odem, obiđem roditelje, ali uglavnom samo na kratko, na ručak…

Kako je bilo vaše detinjstvo u gradiću nadomak Beograda?

- Lepo, mirno, spontano…

Šta vam je tada bilo bitno? Je l’ podela na Zvezdu i Partizan?

- To je uvek bitno. Porodična tradicija je navijanje za Partizan. Kao klinac sam obožavao da idem na utakmice. Skupi se društvo, a nas petoro-šestoro smo bili redovni. A kao baš klinac sam noć pred derbi redovno sanjao da se derbi igra u mom dvorištu, ispred moje zgrade. To mi je bila opsesija.

Koji je fudbaler Partizana tome doprineo?

- Bio sam fasciniran Milanom Đurđevićem. Imao je dugu kosu, bio ekscentrik. Ništa me nije moglo omesti da propustim utakmicu. Jednom sam dva dana pred Partizanovu utakmicu izvrnuo skočni zglob, ali ni to me nije sprečilo. Do skoro sam bio redovan, ali sada je to istočna tribina. Sednem tamo, komentarišem…

S nekom glumačkom ekipom?

- Nije glumačka, nikada se nismo ukačili i zajedno išli. Ali u pozorištu ne propuštamo priču o fudbalu, uvek se zna ko je iz kog tabora… S Igorom Đorđevićem, koji je navijač Zvezde, mogu da gledam samo utakmice reprezentacije. Zato svetska prvenstva svi gledamo zajedno u pozorištu, u bifeu na četvrtom spratu.

Dok vas po deseti put zovu da siđete na probu?

- Ne, tamo smo dolazili nezavisno od obaveza, samo da gledamo zajedno utakmice. Tokom prošlog Svetskog prvenstva bio je pun bife, dolazili su glumci, članovi Opere, Baleta… Baš je bila ludnica. Kada smo igrali s Nemačkom, imali smo i zastave.

Da li ste sina Pavla doveli koji put u pozorište?

- Nije još bio. Jedva čekam da malo poraste, pa da ga vodim u Buhu, u dečja pozorišta…

A šta ako Pavle poželi da bude glumac kao vi, ili reditelj kao vaš brat?

- Ne bih bio presrećan, ali bože moj. Razmišljao sam šta će biti s pozorištem kada on dođe u te godine. Šta će uopšte biti mediji? Deca mnogih mojih kolega pozorište vezuju za „nešto“ zbog čega im je otac odsutan.

KIŠA NA KANTRIDI

Jeste li gledali neku utakmicu hrvatske lige dok ste snimali u Zagrebu?

- Nisam. Sećam se da sam nameravao da gledam Dinamo – Hajduk, bio je to neki vikend i mogao sam da biram – da idem na utakmicu ili da idem kući u Beograd. Naravno, došao sam kući.

Koliko ste se sretali s igračima Dinama?

- Stalno. Sećam se da nam je njihov trener jednom rekao da zbog našeg snimanja uvek moraju ranije da završe trening, ili da ih podešavaju tako da se ne poklopimo na terenu. Ali slika koju neću zaboraviti desila se na Kantridi i nema baš mnogo veze s fudbalom. Sećam se scene: padala je kiša, nismo mogli da snimamo, sedim na tribinama, prazan stadion, a oko mene galebovi…

PAVLE VOLI ZVUK ESPRESA

U poslenje vreme Nenad je svoj trening, trčanje na keju kod SC „25. maj“, zamenio laganom šetnjom kombinovanom s vožnjom. Kako? Jednostavno, postao je otac, sin Pavle ima sedam meseci i jedva su dočekali lepo vreme za šetnju u komšiluku, na dorćolskoj obali.

Znači li to da nema spavanja? Gotovo svako veče predstava, pa Pavle…

- A-ha-ha, nešto slabo spavam u poslednje vreme, ali i na to se čovek navikne. Automatizam. Shvatio sam, ne moram više da spavam ni danju ni noću. Malo pre žurio sam na intervju, paralelno s tim menjao pelene… Jedva sam čekao da grane sunce, sad šetamo s njim svaki dan kod „25. maja“. Odemo na kafu, oduševljen je zvukom espreso aparata, zveckanja šoljica… Pre nisam znao ni kako izgleda špica jutarnjih programa, a sad ih ne propuštam.

Povezane teme:

*

    Pratite nas

  • RSS
  • Facebook
  • Twitter

POZORIŠTE NA TERAZI

POZORIŠTE NA TERAZIJAMA REPERTOAR ZA OKTOBAR 2017.   Петак, ...

RIJALITI ŠKOLA - Do

RIJALITI ŠKOLA Dom omladine Beograda 20:00, Wednesday, 27. Sep 2017 Knj...

ROBERT GLASPER TRIO

ROBERT GLASPER TRIO with DJ Sundance  22. i 23. novembar 2017  Novi Bite...

Riblja Čorba - Sava

Riblja Čorba Sava Centar 15.11.2017 Karte!!! Cena: 1600, 1800, 2000 i 2...

Zvonko Bogdan - Sava

Zvonko Bogdan Sava Centar 11.11.2017 u 20h Cena: 1300, 1600, 1900 i 2100 ...

POZORIŠTE NA TERAZI

POZORIŠTE NA TERAZIJAMA REPERTOAR ZA OKTOBAR 2017.   Петак, ...

RIJALITI ŠKOLA - Do

RIJALITI ŠKOLA Dom omladine Beograda 20:00, Wednesday, 27. Sep 2017 Knj...

Riblja Čorba - Sava

Riblja Čorba Sava Centar 15.11.2017 Karte!!! Cena: 1600, 1800, 2000 i 2...

Zvonko Bogdan - Sava

Zvonko Bogdan Sava Centar 11.11.2017 u 20h Cena: 1300, 1600, 1900 i 2100 ...

ELZA I ZALEĐENI HAN

  ELZA I ZALEĐENI HANS se igra 15. oktobra u 17h u Akademiji 28 Deč...

Prijatelji sajta

  • Pančevo Life Style - Urbani vodič kroz Pančevo
  • Bard Marketing
  • Citi Van
  • Favi