Slobodan Boda Ninković

Slobodan Boda Ninković, Tiket Klub

Slobodan Boda Ninković

Rođen 25.11.1956. godine u Smederevu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Fakultet dramskih umetnosti, smer gluma, upisao u klasi prof. Milenka Maričića, a diplomirao u klasi prof. Vlade Jevtovića.

Uloge u pozorištu:

Bio je stalni član pozorišta “Boško Buha” od 1986. do 1995. godine, i u tom periodu je igrao u preko 30 premijera, među kojima su: “Crvenkapa”, “Vasilisa”, “Čarobnjak iz Oza”, “Kad je bio mrak”, “San letnje noći”, “Sumnjivo lice”…- predstave koje je izveo blizu 2.000 puta.
Istovremeno je igrao i na scenama drugih pozorišta:
Beogradsko dramsko pozorište: “Ožalošćena porodica”, “Dugo putovanje u Jevropu”, Glenger i Glen Ros…
Atelje 212 u Beogradu: “Sveti Georgije ubiva aždahu”…
Bitef teatar: “Trinidad”
Narodno pozorište u Beogradu: “Mandragola”, “Suze su O.K.”…
Zvezdara teatar: “O miševima i ljudima”, “Navala”, “Grobljanska”, “Laki komad”, “U plamenu strasti”, “Parabelum” “Kontuzov”, “Smešna strana muzike”.
Od 1995. godine stalni je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je igrao i igra u predstavama: “Bogojavljenska noć”, “Lažni car Šćepan Mali”, “Troil i Kresida”, “Bure baruta”, “Punjene tikvice”, “Višnjik”, “Super market”, “Galeb”, “Molijer-još jedan život”…

Uloge u filmovima:

“Braća po materi”, “Mi nismo anđeli”, “Normalni ljudi”, “Zemlja istine”, “Ljubavi i slobode”, “Krstaši”, “Mrtav ladan”, “Made in YU”, “San zimske noći”, “Jesen stiže, dunjo moja”, „Jurnjava za srećkom“.

Za Televiziju

je igrao u emisijama zabavnog i igranog karaktera :
“Zvezdana prašina”, “Kabare kod lude ptice”, “Šou programi Biljane Ristić”…

Uloge u TV serijama:

“Vuk Karadžić”, “Dome slatki dome”, “Srećni ljudi”, “Lirika”, “Crni gruja”, “Dangube”.

Tv serijalima za decu: “Laku noć deco”, “Crveno, žuto, zeleno, kreni”, “Fore i fazoni”…

Za svoj pozorišni rad dobio je nekoliko značajnih nagrada i priznanja.

Živi u Beogradu.

Legendarni glumac Slobodan Boda Ninković otvorio nam je pre četiri godine vrata svog preuređenog stana koji je smešten na 11. spratu novobeogradskog nebodera, u kojem uživa zajedno sa suprugom Slavicom i ćerkama Anjom i Nađom

Kada zakorače u stan glumca Slobodana Bode Ninkovića, posetioci gube utisak da se nalaze na 11. spratu novobeogradskog solitera. Prostranstvo dnevnog boravka, opremljenog kao da je prizemlje neke velike, porodične kuće, uređeno je tako da skriva sve ono što podseća na stan u neboderu. Međutim, iza velikih prozora i vrata koja vode na terasu, umesto pogleda na cvetni vrt i baštensku garnituru, otvara se nepregledan vidik ka komšijskim višespratnicama i Savi s jedne, a aerodromu i vojvođanskoj ravnici s druge strane. Taj pogled podseti vas da ste negde visoko među oblacima.

– Ovo je najviši glumački domet – kaže u šali domaćin, skrenuvši pažnju na to da u njihovom bloku živi nekoliko glumačkih porodica. – U 61. bloku smo od 1993. godine. Šest godina smo bili u stanu u kojem je ranije živeo kolega Voja Brajović, koji smo dobili na korišćenje jer još nismo bili u situaciji da ga kupimo. Onda smo u susedstvu kupili isti takav stan, da bismo se pre četiri meseca preselili u ovaj, mnogo veći. Zavoleli smo blokove, deca su ovde odrasla. Za novac koji smo imali na raspolaganju, prostor od 93 kvadratna metra nismo mogli da dobijemo nigde drugde. Novi Beograd je dobro snabdeven, ima široke ulice, blizu nam je Sava, koju volimo. Navikli smo na visinu, a goste pogled sa terase često ostavlja bez daha.

Prva tri meseca, u tek kupljenom stanu bili su smešteni majstori. Kada su ih 30. decembra prošle godine konačno izbacili, Boda je sa suprugom Slavicom i ćerkama Anjom i Nađom odmah organizovao doček Nove godine.

– Iako nismo imali jasnu koncepciju kakav stan želimo, upustili smo se u ogromne intervencije. Rušili smo zid i harmonika vrata koja su stajala između dnevne sobe i trpezarije, čime smo stvorili prostor koji ima vazduha. Stan je lepo osvetljen, obnovili smo cevi, instalaciju, struju, izvadili parket, pa smo ipak, mada je u jednom trenutku izgledalo da nećemo uspeti, stigli do cilja.

– Inače, rasprave s majstorima bile su moj fah, dok je Boda ispijao kafe sa komšinicama – kroz osmeh dodaje Slavica, kojoj Boda poklanja titulu glave porodice.

Ninkovići su u ovom soliteru svoj na svome, pošto se u sva tri stana na njihovom spratu slavi ista slava, Sveti Jovan. Imali su mnogo razumevanja komšija za vreme radova na stanu, možda baš zbog te koincidencije.

– Molili smo majstore da ne rade u vreme kućnog reda, ali je ipak celoj zgradi laknulo kad smo prestali sa bušenjem. Bilo je problema kada smo unosili nove prozore, predsednik kućnog saveta dežurao je kod liftova da ih ne opteretimo, jer tada stupaju u štrajk!

Stan u kojem još sve miriše na novo, tačno je po meri porodice Ninković – ima dva mokra čvora i veliki dnevni boravak, baš kao što su hteli. Nisu se mnogo prepirali oko nameštaja. Kad god su se dvoumili, u pomoć je pristizao Slavičin brat, arhitekta. Centralno mesto u dnevnom boravku ima staklena vitrina puna figurica koje je Boda donosio sa raznih putovanja, iz Kolumbije, Maroka…

Svako ima svoju sobu, ali i omiljeni kutak.

– Dogovorili smo se da ja pušim u kuhinji – kaže Boda. – Niko me ne tera na to, prija mi. Uspeo sam, konačno, da u ovom stanu smestim zvučnike i muzičke uređaje kakve sam oduvek želeo, pa se često opuštam u dnevnom boravku.

U drugom delu stana smeštene su tri spavaće sobe. Gospođa Ninković, pravnik po profesiji, odmah je odabrala najveću za sebe i supruga, jer su u svim prethodnim stanovima spavali u improvizovanim sobama prepravljenim od trpezarije. Ćerke Nađa i Anja nisu se mnogo prepirale oko podele.

– Nađa nije obilazila radove, pa sam mirna srca odabrala sebi veću sobu – objašnjava Anja. – Uostalom, starija sam. Sada maltene ne izlazim iz sobe, sve je kako sam zamišljala, u crveno-zelenim nijansama. Retka stvar koja je preživela od starog nameštaja jeste Šipadov ormar koji se nalazi baš u mojoj sobi. Još u starom stanu, tata mu je u naletu nervoze slomio vrata, pa smo hteli da ga bacimo. Kasnije smo se setili da možemo drvena vrata da zamenimo staklenim i ugradimo lampice.

Anja je starija (drugi razred Četrnaeste gimnazije) i samim tim opuštenija. Kod Nađe, u narandžastoj sobi, vlada veći red. Ona završava osnovnu školu Jovan Sterija Popović, a odnedavno je ušla u prvi tim odbojkaškog kluba Crvena zvezda.

– Konačno su i njih dve razdvojene – priča Slavica. – Potpuno su različite. U početku je bilo sukoba oko podele imovine, ali smo i to razrešili: kupili smo dve mini linije, dva kompjutera i dva televizora.

Od kako su se uselili, posete prijatelja ne jenjavaju. Prednjače drugarice Anje i Nađe. Njih dve, međutim, još nisu dobile od roditelja dozvolu za prvu, devojačku žurku.

– Bilo je bezuspešnih pokušaja – kaže Boda. – Društvo mogu da primaju u svojim sobama, dođu im drugarice i prespavaju. Još se nismo odlučili da im prepustimo stan, jer je sve novo pa volimo da uživamo u tome, ali naravno da ćemo im dozvoliti jednog dana. Nama dolazi standardno društvo, kumovi… Među kolegama imam dva kuma: Dragana Petrovića Peleta sam venčao i krstio mu decu, kao i Nešu Nenadovića. Kada se okupimo, retko pričamo o poslu, uglavnom se šalimo i uživamo. Prošle godine organizovali smo serijal jambova, muževi protiv žena. Bilo je raznih zanimljivih ispunjavanja želja. Na Kopaoniku smo se kažnjavali na snegu.

Porodične proslave Ninkovića nikada nisu dosadne, uverava Slavica:

– Za prošli Bodin rođendan, rekla sam gostima da obuku garderobu iz sedamdesetih, nabavila sam disko muziku i iz pozorišta Boško Buha donela dve perike i sako. Napravili smo maskenbal. Za moj rođendan, takođe prošle godine, iznajmili smo splav-restoran i vozili se Savom celo popodne i veče. Uživali smo u hrani, piću i odličnoj muzici.

Boda je još na početku demistifikovao svoj posao, pa Anja i Nađa nikada nisu imale doživljaj da im je tata nešto posebno. Nađa ga čak nije prepoznala u filmu Policajac sa Petlovog brda. Ni danas, kada je Boda na televiziji, tri dame ne jure za daljinskim. Dozirane su i posete predstavama u kojima Boda igra.

– Od kada sam dao otkaz u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, proredio sam igranje na sceni – priča Boda. – Radim neke druge stvari, za koje ranije nisam imao vremena. Pokušavam da sam vodim svoju karijeru. Napravili smo pozorišni studio Dečija zemlja, u okviru kojeg ćemo Vesna Trivalić, Anita Mančić, moj prijatelj Joca Tišma, pesnik iz Smedereva i ja na proleće da radimo predstave po najudaljenijim mestima naše zemlje. U jednoj seoskoj školi postoji samo jedan učenik, pa ćemo njemu da dovedemo društvo i priredimo predstavu.

Ni na Nađine utakmice se ne ide često…

– Nađa nam nije davala da idemo na utakmice, samo tata ide – kaže Anja, a Boda dodaje: – Išli smo nekoliko puta zajedno, pa sam rekao da je mama maler. Kad god odem sam da je gledam, njena ekipa pobedi! Nađa je visoka 190 cm. Hoće da upiše sportsku gimnaziju, njen je izbor odbojka, a naše je da je podržavamo.

Iako ćerke, za sada, ne kreću tatinim stopama, imaju jedan zajednički hobi – muziku.

– Pre sedam godina, moj brat Ljuba i ja snimili smo CD za decu Da’l bi bilo fino. Ljuba je radio većinu kompozicija, dve su moje, a Joca Tišma je pisao tekstove. Anja i Nađa su pevale prateće vokale za nekoliko pesama. Bliži mi se 25. novembar i jubilarni pedeseti rođendan, pa ozbiljno razmišljam da snimim samostalni CD i ispunim sebi želju – kaže Boda koji ponekada, kada je sam u stanu, zasvira na gitari.

Iako su navikli na život na visini, Ninkovići ne odustaju od kućice sa baštom.

– Moj tast ima vikendicu sa velikim dvorištem i divnim orahom, koja se nalazi na pola puta između Smedereva i autoputa. Sve sam sređuje, a prepoznao je u meni jedinog zainteresovanog da to vodi dalje. Od našeg stana do Smedereva, grada u kojem smo oboje rođeni, kolima treba 40 minuta, pa razmišljamo da se jednog dana preselimo u tu baštu – završava Boda.