SRĐAN KARANOVIĆ

SRĐAN KARANOVIĆ, Tiket Klub

SRĐAN KARANOVIĆ

Sudbina glumca je da bude biran. Neki odluče da sede čekaju da ih neko odaberei i pritom tuguju i venu, a neki odu na televiziju i zadrže osmeh, kaže mladi beogradski glumac i voditelj Srdjan Karanović, koji popularnost duguje angažmanu na čak tri TV kanala.
Roditelji su želeli da bude ekonomista, a on je, gotovo bez njihovog znanja, umesto na ispit iz računovodstva, otišao na prijemni za glumačku profesiju i uspeo da ga položi iz prve. Za one koji veruju da je „Nomen ist omen” (u imenu je sve) to je bila i sudbinski predodredjena odluka mladog beogradskog glumca Srdjana Karanovića – da krene stopama svog starijeg kolege, režisera Srdjana Karanovića, sa kojim ga veže pre svega imensko-prezimenska zbrka na sajtovima interneta. Za njega, to je bio više nego logičan korak, budući da je na „daskama koje život znače” i bukvalno odrastao – u „Dadovu”, eksperimentalno-alternativnom teatru koji je minulih decenija bio „predškolska” pozorišna avantura velike plejade školovanih glumaca, i ne samo njih.
Sa diplomom Fakulteta dramskih umetnosti prošetao se scenama nekoliko beogradskih pozorišta. Režiser Svetislav Bata Prelić pružio mu je šansu da u njegovom „Birou za izgubljene stvari” stane i pred filmske kamere. Lepo, uvek nasmejano lice Srdjana Karanovića najšira publika „otkrila” je ipak zahvaljujući pre svega televiziji, i to najpre u prvoj srpskoj sapunici, seriji „Jelena”, gde je igrao jednu od glavnih uloga. Danas glumi, predaje na Fakultetu dramskih umetnosti, vodi (pet dana u nedelji) najveseliji porodični kviz na jednoj televiziji, emisiju o kuvanju na drugoj, plesao je zbog ostvarenja nečijih snova na trećoj…

Jedva smo vas „stigli” u vašoj trci sa poslom i obavezama! Kako sve to uklapate i stižete?
Ja volim da radim, mislim da sam u godinama kada sam već dovoljno sazreo a opet još imam i mnogo energije, tako da tu kombinaciju treba iskoristiti, što i činim. Trudim se da uživam u svemu što radim, a i to su u izvesnoj meri različite aktivnosti, tako da se od jedne odmaram radeći drugu. Inače, u poslednje tri godine dosta sam radio i na sinhronizaciji crtanih filmova i došao do otkrića da je to posao koji vas odmara i posle koga nasmejani odete kući.

Dobri poznavaoci alternativnih pozorišnih događanja vaše ime ipak najpre vezuju za Studio glume „Četvrti zid”, koji već godinama uspešno radi u Studentskom gradu, učeći buduće glumce prvim koracima „na daskama koje život znače” i praveći izuzetno zanimljive predstave. Mnogi od polaznika ove glumačke škole upisali su studije glume. Da li je neko od njih već na „velikoj sceni”?
Studio glume „Četvrti zid” osnovali smo u oktobru 2001. godine pozorišni reditelj Nemanja Savković i ja. Ove školske godine primili smo osmu generaciju polaznika. Od 2002. godine radimo pri Domu kulture „Studentski grad”, tamo izvodimo i predstave i javne časove. O kvalitetu našeg rada najbolje govori to što su do sada dvadeset dva člana Studija upisala studije glume na akademijama u Beogradu, Novom Sadu, Banjaluci, Prištini i Cetinju. Neki od onih koji su već diplomirali ostvarili su i prve uloge u Narodnom pozorištu u Beogradu, Srpskom narodnom pozorištu, JDP-u, Narodnom pozorištu u Banjaluci, a dvoje su članovi Subotičkog i Vranjskog pozorišta. Posebna zanimljivost je da je Minja Peković, članica prve generacije studija, koja je diplomirala u Novom Sadu, nedavno u seriji „Zaustavi vreme” (koja će tek biti emitovana) igrala jednu od glavnih uloga i meni bila direktan partner. I ne samo to, igrala mi je šeficu!

A koliko je prodorna i uspešna bila vaša generacija sa Akademije?
Na klasi nas je bilo četrnaestoro i bio je to skup pojedinaca koji su toliko bili različiti da često nisu mogli da pronađu ni minimum zajedničkih interesa. U takvoj atmosferi svi smo bili na gubitku jer nismo mogli normalno da radimo i da se razvijamo i da svoje potencijale maksimalno iskoristimo. Nesrećni splet okolnosti na koji nismo mogli da utičemo imao je za posledicu da je danas svega pet-šest kolega prisutno u profesiji u manjoj ili većoj meri. A po mom dubokom uverenju, na toj klasi bilo je kvaliteta i potencijala za mnogo više.

Šta su za vas značile godine provedene u „Dadovu”?
Jako mnogo, toliko da sam, čim mi se za to pružila prilika, bez razmišljanja napustio Ekonomski fakultet i otišao na Akademiju! Bio sam član tog pozorišta od 1994. do 1998. godine i igrao u svih dvanaest predstava radjenih u tom periodu. Najdraže su mi bile „Mala lepa stvar” i „Četiri strane sveta”. Bila je to sjajna i nezaboravna škola glume i prijateljstva!

Da niste uspeli na prijemnom za Fakultet dramskih umetnosti, danas biste bili…?
Danas bih verovatno bio menadžer u nekoj firmi, nosio bih odelo (kao u kvizu koji vodim!), glumio bih da me zanima o čemu se priča na poslovnim sastancima, sve u svemu, ne bi se mnogo razlikovalo od ovog sada! Inače, svojevremeno sam maštao i da budem košarkaš. Vrlo rano, negde već oko 16. godine, suočio sam se sa realnošću i odustao od tog sna.