Zinaida Dedakin

Zinaida Dedakin, Tiket Klub

Zinaida Dedakin

U mjuziklu „Čikago”, svrstanom među najveće pozorišne događaje kod nas poslednjih nekoliko godina, koji se, u režiji Kokana Mladenovića, od oktobra 2006. godine izvodi na sceni Pozorišta na Terazijama, glumica Zinaida Dedakin našla se u ulozi Mame Morton, čuvarke zatvora u istoimenom gradu, ozloglašenom dvadesetih godina prošlog veka. Možda je to i najzapaženija uloga koju je odigrala u dvadesetpetogodišnjoj karijeri na daskama koje njoj zaista život znače.

– Duboki naklon za „Čikago”. Punih pet sezona za ovaj, slobodno ću reći spektakl, koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, traži se karta više na blagajni. Imala sam sreću da na pravom, pravcatom kastingu i ja dobijem svojih „pet minuta”. Hvala na prepoznavanju. Kokanu nikad neću zaboraviti što me je uzeo za ulogu Mame Morton. Pet godina uživam igrajući taj lik – kaže ushićeno Zinaida, koju možemo videti i u predstavama „Neki to vole vruće” i „Cigani lete u nebo”, takođe na repertoaru Pozorišta na Terazijama, gde je honorarac već petnaest godina. Znači, koliko para, toliko muzike. E, to je baš i ne veseli.

– U ono vreme, bilo je – radiš, dobiješ platu, kad odeš na odmor, takođe dobiješ platu. Danas je u većini slučajeva, pa i u mom, ispalo sasvim drugačije. Koliko predstava odigram, toliko ću para dobiti. Evo, dolazi letnja pauza. Prva primanja su tek u novembru. To nikom ne može da se dopada. Zašto imam taj status? Pretpostavljam da im je jeftinija ta varijanta, a verovatno i nisam dobro konektovana sa nekim ljudima. Međutim, to me je dobrim delom i sačuvalo da budem ovakva kakva jesam. Gluma je bio jedini moj cilj u životu. Oduvek. Ko je verovao, verovao, ko nije, uopšte me nije zanimalo. Bilo mi je važno šta kaže moj stomak, moja koža … – ističe.

Na put sa daskom za peglanje

Njen put je bio težak, ali je bio samo njen. Za glumu se borila i izborila iz čiste ljubavi. Završavala je škole preko Dadova i „Krsmanca”, a prve profesionalne korake napravila je u Narodnom pozorištu u Zenici. U beogradskim pozorištima nigde tog trenutka nije bila potrebna karakterna glumica, kao što je bila ona.

– Spakovala sam svoje kofere, sa daskom za peglanje i otišla za ceo život iz svog rodnog Beograda. Majke mi. Kraj. Roditelji, prijatelji, ćao. Dotle sam godinama radila u nekoj firmi za ’leba. Umirala sam od toga i svaki svoj trenutak provodila u pozorištu gde god je moglo da se stvara. Više to nisam mogla da izdržim. Imala sam već dvadeset šest godina i morala sam da presečem. Nije bilo lako, ali imala sam pre toga još neke važne amputacije u životu, pa sam navežbala. A, pred sam moj doživotni odlazak iz Beograda desila mi se i jedna čudna situacija. Zaljubim se u svog sadašnjeg supruga. Bio je ubeđen da ću se vratiti. Dolazio je svake nedelje. Šest sati se klackao vozom od Beograda – priseća se.

To su, kaže, bile vrlo interesantne i mučne godine, ali veruje da neke stvari prosto moraju da se dese jer život sve udesi.

– Došla je Mira Erceg i, u čast otvaranja Narodnog pozorišta u Beogradu,ponudila mi ulogu u predstavi „Orestija”. Otvaranje se odužilo, ali sam se ipak vratila, jer sam se u međuvremenu venčala sa Nenadom i moja Sonja je 1989. godine rešila da se rodi. Gluma je i dalje bila moja najveća ljubav, ali porodica me je uzela pod svoje. Sonja je bila ekstremno mala beba i vrlo teško je došla na svet. Tih sledećih nekoliko godina bdela sam nad njom. Posle tri godine rodio se i Viktor. Priznajem, nije mi bilo lako. Ali, ako je neko odlučio da baš ja budem njegov roditelj, onda na tu temu nije bilo nikakve diskusije. Biću majka, pa taman se rušilo i gradilo još četrdeset novih teatara – nepokolebljiva je.

Oaza u Krčedinu

Posle toga pozorište je zauzelo jedno vrlo realno mesto u njenom životu.

– Nisam bila na otvaranju Narodnog pozorišta, niti sam igrala u nekoj predstavi, ali zato sada imam jednu božanstvenu devojku kojoj je 21 godina. Studira ekologiju i sva gori za to. Sin završava srednju školu za dizajn tekstila. On ima izraženu umetničku notu. Beskrajno je talentovan i takođe izgara u onome što radi. Viktorovi radovi su ozbiljni. A, da li će to i iskoristiti, zavisiće samo od njega. Sudeći da izuzetno voli prirodu, želi da živi na selu i ima koze, sve je vrlo neizvesno. Tu smo, naravno, da im pružimo podršku, zato što smo sigurni da neće uraditi ništa loše – uverena je naša sagovornica.

Zinaida je beskrajno ponosna na svoju decu, ali priznaje da je ipak njen najveći smisao života osoba sa kojom je rodila tu decu.

– Udavala sam se, razvodila, bila sam u pogrešnim vezama, užasno patila, i na kraju sam srela pravog čoveka. Upoznala sam ga u Krčedinu. I dan-danas je tamo naša oaza. Tamo su i naša deca prohodala. Dunav je naše dvorište. Imamo jednu mnogo smešnu sojenicu. Moj muž je napravio od rashodovanih školskih tabli iz Dvanaeste beogradske gimnazije.

Pola crni, pola beli

Zinaida je rođena u Beogradu i čitavo detinjstvo provela je u naselju Braće Jerković, malo iznad Marinkove bare. Pola ulice su, kaže, bili crni, pola beli.

– Cigani, a sada je moderno da se kaže Romi, bili su moji najbolji drugari. U komšiluku je ovako (pucne prstima) bilo i igranja kola na ulici, i svađe, a dolazila je i milicija… Jednostavno, to je energija. U čitavom kraju, pa i kod mene u kući, bilo je preterano živo. Onda sam se udala za čoveka iz fine beogradske porodice. Ljudi sede i dogovaraju se da kupe tepih – seća se sa smeškom.

Sve u svemu, imala je veselo detinjstvo, ali misli da je moglo biti i veselije.

– Ne želim, naravno, da kritikujem roditelje. Verujem da su, tih šezdesetih godina, u odnosu na svoj status, obrazovanje, trenutak dali sve od sebe. Tada je bilo najvažnije da imaš da piješ, da jedeš, da se obučeš…

Zinaida je još jedan dokaz da zvezde ipak „proriču” našu sudbinu. A, moguće da je i rođeni otac odredio njen put, ne sanjajući to, tako što joj je dao ime po Zinaidi Kirienko, koja je tada važila za čudo od glumice.

– Kad je čuo da je dobio drugu ćerku, a očekivao je sina, tata se napio, otišao u bioskop, odgledao film i rekao: „Kad već nije sin, neka bude Zinaida”. I, ako je to uradio, hvala mu. Ja mu se izvinjavam što nisam sin. Ali, verovatno sam se trudila da negde i budem malo sin. Sa njim sam često popravljala kola i bivala drugačija od moje sestre koja je nosila suknjice i bele čarapice. Ja sam prvi put suknju svesno obukla tek sa četrnaest godina. Išla sam u Osnovnu školu „Branislav Nušić”. Učenje mi je bilo užasno opterećenje. Mnogo mi je lepše bilo da se igram, da pevam uz gitaru sa ostalom dečurlijom iz kraja… Ferije, koje sam provodila kod babe i dede u Sarajevu i Modriči, pamtim kao najlepši period iz tog doba – ne krije naša sagovornica.

Priželjkuje slobodu

Za razliku od škole, Zinaida neizmerno voli i poštuje posao koji obavlja. U suprotnom, ne bi ga radila, jerse, kaže, vidi kad ga otaljavaš. Osim u pozorištu, pojavljuje se i u televizijskim serijama. U „Beloj lađi” sa uživanjem je stvarala lik gospođe Simonide Hadži Zdravković (po tekstu Siniše Pavića),prepoznatljivu ženu današnjice, koja voli samo pare i ništa više je ne zanima u životu.

Na filmu je imala prilike da sarađuje sa velikim stranim imenima. Oskarovka Lilijana Kavani, fascinirana je svim glumcima sa ovog podneblja, pa i Zinaidom. Ova čuvena italijanska rediteljka za nju je rekla da je pravi brilijant.

– Sa njima sam doživela najlepše trenutke, jer oni glumcu daju slobodu. Tada letiš – konstatuje umetnica.

Upravo je završila i snimanje serijala „Pevaj brate”, u kojem joj je Andrija Milošević, reditelj i glavni glumac, namenio ulogu neke dotične gospođe Valerije, menadžerke njihove cele ekipe.

– Tu slobodu koju mi je dopustio u gestu, mimici, osećanju, stanju – ne pamtim! Ako bog da, serija će biti emitovana na Prvoj televiziji od jeseni, a onda počinjemo da radimo drugih dvanaest epizoda. To prepoznavanje i slobodu u izražavanju priželjkujem i nadalje!

Pripada moru

– Možda nema noći da ne sanjam more. Zamolila sam decu, kad umrem, da barem malo tog praha bace tamo gde i pripadam. Razna smo mora probali iz okruženja, ali Istra i Dalmacija su nešto najlepše. Ovog leta planiramo da idemo na Lošinj, u mesto Mali Lošinj, za koje je moj muž vrlo emotivno vezan. On je tu služio vojsku. Moraćemo da pređemo preko mosta Krk, koji sam ja gradila na radnoj akciji osamdesetih godina. Toliko se radujemo tome – kaže Zinaida ustreptala kao dete.