Zlata Numanagić

Zlata Numanagić, Tiket Klub

Zlata Numanagić

Rođena Dorćolka, jedna od prvih beogradskih plavuša za kojom su uzdisali mnogi muškarci, glumica Zlata Numanagić, poznatija kao dama sa oranž šeširom u legendarnoj seriji “Otpisani”, u ispovesti za “Blic nedelje” otkriva kako je preživela gubitak svoje prve i najveće ljubavi. Usponi i padovi su sastavni deo života svih nas. Najveći uspeh za Zlatu je svakako rođenje sina Fedora. Neuspeha je bilo, ali onaj najveći, kako nam je rekla, jeste to što kao i mnoge lepe i uspešne žene nije imala puno sreće u ljubavi. Zato su tu bili prijatelji, kao iskrena podrška i u dobru i u zlu.

Dorćolka
– Odrasla sam na Dorćolu, u Dositejevoj ulici, zato više volim da kažem da sam Dorćolka nego Beograđanka. Sada stanujem u blizini Vukovog spomenika i, pravo da vam kažem, nikako da se naviknem. Često mi se desi da umesto na Kalenić, odem do Bajlonijeve pijace. Ne mogu da se odreknem starog kraja, jer u njemu sam bezmalo provela čitav život. Prvo sam živela s roditeljima, a potom se preselila u svoj stan u Dušanovoj.

Počeci…
– Moj tata je radio u “Borbi”, sećam se imala sam četiri godine kada sam na jednoj od novogodišnjih proslava recitovala pred stotinak ljudi. To bismo mogli da nazovemo jednim od mojih prvih nastupa. Još sa godinu i po dana znala sam da odrecitujem desetak pesama, na šta je najviše bio ponosan moj pokojni deda Sreten. Kada sam krenula u osnovnu školu, učiteljica Slavka Bugarinović je otkrila moju sklonost ka scenskom nastupu. Sa devet godina uživo sam na televiziji igrala “Alisu u zemlji čuda”, koju je režirala Vera Bjelogrlić. Kasnije sam puno sarađivala s Aleksandrom Đorđevićem, a pošto smo se veoma često sretali u poslu, svi su me smatrali “njegovom” glumicom.

Plavuša
– Kada sam započinjala karijeru malo je bilo plavuša u glumi, a lepe glumice nisu bile u modi. Zahvaljujući vaspitanju i okruženju u kom sam živela, mislim pre svega na roditelje, ali i na pedagoga Batu Miladinovića, imala sam jedno sasvim drugačije vaspitanje. Lepota se uopšte nije pominjala. Cenile su se mentalne i intelektualne sposobnosti, tako da zaista nisam imala svest o lepoti. U to vreme sebi sam nalazila mnogo mana. A, da li mi je u karijeri pomoglo to što sam plavuša? To zaista ne mogu da kažem. Odmoglo jeste, u to sam sigurna.

Višnja na Tašmajdanu

– Sa šesnaest godina počela sam da odlazim u pozorište “Dadov”. Tamo sam upoznala puno kolega koji su danas i te kako bitna imena domaće kinematografije. Između ostalih, bili su tu Predrag Ejdus, Branko Cvejić, Goran Sultanović… zaista izvrsna plejada glumaca. U tadašnje vreme roman naše mladosti je bio “Višnja na Tašmajdanu”, to je bio prvi urbani roman na našem jeziku, koji je napisao Siniša Pavić. Sećam se da smo svi to ne pročitali, već progutali u jednom dahu. Puno smo se družili, u to vreme često smo odlazili u kafanu “Lovac”, gde su se vodili vrhunski intelektualni razgovori. Svi oni su bili stariji od mene, ali su me odlično prihvatili. Nisu me kao klinku terali od sebe, štaviše, imala sam njihovu podršku i često korisne savete. S njima sam prvi put izašla u kafanu… a oni su glavni krivci za moj upis na Akademiju.

Neuspeh na Akademiji
Po savetu mojih dragih kolega, rešim da upišem Akademiju i desi se to što se desi, oni me odbiju. To je bio veliki šok za mene i mislim da sam to jedva preživela. Za utehu, te godine počnem da radim kao voditelj na Studiju B. Ivan Bekjarev, Ljerka Draženović, pokojni Zoran Milosavljević i ja smo otvorili Studio B. To su bila četiri glasa koja su prva otišla u etar. Na poslednjem spratu u zgradi “Borbe”, u studiju koji je bio manji od studentske sobe, bila je smeštena radio-stanica koja je emitovala potpuno drugačiji program od svih postojećih.Naredne godine pojavila sam se na Akademiji sa stavom – možete me imati sad ili više nikad, i desi se da budem primljena.

Rana udaja

Negde na polovini studiranja, zaljubim se, rešim da se udam, a potom dobijem i dete… Kada sam odlučila da pauziram godinu dana, iza sebe sam već imala završene dve godine Akademije u klasi profesora Minje Dedića. Tih dana sam bila očajna misleći da se svet ruši i da je za mene sve propalo. Ubrzo sam se vratila na treću godinu, gde me je sačekala nikad žešća ženska klasa: Jelica Sretenović, Tanja Bošković, Rada Živković, Ljilja Dragutinović, Gorica Popović. Bio je to zaista veliki izazov. S Tanjom sam se i ranije družila, tako da sam već u startu imala jednu drugaricu.

Prijateljstvo

Po završetku Akademije već sam imala i dete, a u međuvremenu sam se i razvela, tako da mi je posao bio neophodan. Imala sam neke ponude za Pozorište na Terazijama i tada bukvalno nateram Tanju Bošković da krenemo zajedno na audiciju. Iako je u početku bila protiv, zahvaljujući mojoj upornosti uspela sam da je nagovorim da se pojavi tamo. Tanja je tako postala jedina glumica koja je napravila karijeru u pozorištu. S Jelicom Sretenović se nisam toliko družila u to vreme. I ona je već bila udata i imala je dete. Kasnije smo se sretale na poslovima, a na jednom snimanju van Beograda pre petnaestak godina smo se zbližile i sada je to jedno lepo, duboko prijateljstvo.
Porodica
Vrlo često sam imala osećanje krivice kad sam na poslu što nisam s detetom, a kad sam s detetom što nisam na poslu. Međutim, posle sam shvatila u čemu je fora. Bitno je da vi kvalitetno provedete vreme s porodicom. Užasno sam bila mlada kad mi se sve to dogodilo i dugo mi je trebalo da se prilagodim. Porodica je uvek bila uz mene. Tata je bio ponosan što sam se opredelila za glumu, dok za mamu i dan-danas nisam sigurna da se pomirila s tim da sam glumica. Potajno je priželjkivala da ipak budem doktor ili profesor.

Prva ljubav
Fedora sam rodila kada sam imala dvadeset jednu godinu. Prosto mi se desio, potpuno me iznenadio i, iskreno, poremetio mi sve planove. S njegovim ocem rano sam se rastala, ali smo ipak ostali prijatelji. Onda sam jako dugo samovala, prosto nisam htela da se udajem. Pošto je sin živeo sa mnom, želela sam da mu budem u potpunosti posvećena. Kada je već bio odrastao momak, imao je dvadeset tri godine, udala sam se za svoju prvu ljubav. Moj suprug, Đorđe Tokin, 80-ih godina otišao je da živi u Ameriku. Posle 25 godina ponovo smo se sreli u Beogradu i od tog momenta počinje naša ljubavna priča. Svi zajedno odlazimo da živimo u Oklahomu, tamo smo živeli godinu i po dana. Nažalost, to se završilo tragično, jer se moj suprug razboleo i preminuo. Odživela sam svoju bajku, dobila potvrdu da je ono što se graničilo s mojim maštarijama u pogledu veze između dvoje ljudi – moguće. Jedino što je, eto, tako kratko potrajalo.

Uspomena

– Po povratku iz Amerike dugo je trebalo da bol spakujem duboko u sebi i stvarno krenem dalje. U takvim momentima mnogo toga čovek o sebi nauči. Mislila sam da sam čvršća, jer ipak sam čitav život iznela sama na svojim leđima. U tom trenutku raspala sam se na hiljadu komada. Imam jednu lepu uspomenu i lep život kog se rado sećam. Nema dana a da ne pomislim na mog pokojnog supruga. Imam razne podsetnike, od fotografija po kući do neke muzike koju čujem na radiju ili u nekom restoranu kada izađem s društvom. I posle deset godina, koliko je prošlo od njegove smrti, neke stvari se ne zaboravljaju.

Pozorište okrepljuje

Ono što me u poslu najviše krepi je saradnja s pozorištancem “Puž”. Caca Aleksić i Branko Kockica su moji drugari sa Akademije, a poslovno sarađujemo, pa, nekih petnaestak godina. Toliko je lekovito raditi sa njima, da ja prosto ne mogu da objasnim energiju koju ima to pozorište. Pri tom su to ljudi koji temeljno i ozbiljno rade svoj posao. Zahvaljujući njima pozorište za decu nije pozorište drugog reda, kako mnogi ljudi misle, pa čak i neke kolege, što je velika uvreda za sve koji rade za decu.

Čuveni Otpisani

– To jeste bila glavna uloga u seriji, ali objektivno, ja nemam ni dve strane teksta da kažem, ako imam i toliko. Prvih nedelju dana emitovanja imali smo čak nekoliko stotina hiljada gledalaca, što je bilo neverovatno za jedan domaći serijal. Zaista veliki uspeh. Evo, i sad kad repriziraju “Otpisane” kraljevski se zabavljam gledajući. Užasno mi je zabavno da gledam, iako sam igrala u oba dela. Prvi “Otpisani” su snimani crno-belo i nije se nadalo nastavku snimanja, pa su me ubili. E, posle su me povampirili, jer stvarno nije bilo važno. Serija je bila toliko gledana da smo napravili da sam bila samo ranjena. U svakom slučaju, jedno predivno iskustvo, pogotovo rad s Acom Đorđevićem, s kojim sam kasnije nastavila saradnju i u seriji “Srećni ljudi”.
– Kad sam prihvatila da radim seriju “Srećni ljudi”, kao da sam u rudnik ušla. Četiri godine iz studija nisam izašla, zamislite to je četiri godine života. Bukvalno sam bila podređena seriji. Život mi se svodio na pozorište, pošto sam igrala dosta predstava, i studio.

Toplo-hladno

Mrzim reč karijera. Šta to znači? Malo ste slavni, pa posle niste. Smenjuje se toplo-hladno, toplo-hladno. Volim da kažem da je uvek teže podneti uspeh nego neuspeh. Uspeh je teško podneti, na kraju poverujete da ste tako divni i krasni, jer vam svi laskaju, a to je mnogo opasno. Uvek sam govorila – kad se spusti zavesa. zajedno s njom spusti se i ti.

Milionerka

– Moj najveći uspeh je što sam podigla jednog finog, pristojnog čoveka, a to je moj sin, jer sve ostalo na kraju vam se svede na to. Karijera je nešto što dođe i prođe, nikad nisam želela da mi gluma bude sve u životu. Neuspeh? Pa, možda to što nisam imala sreće u ljubavi. Interesantno, čovek bi se zakleo da sam bar na tom polju mogla da budem uspešna, ali eto, nisam imala puno sreće u ličnoj ljubavi. Ali da sam voljena od prijatelja, e to mogu da potpišem, kao naravno i to da volim svoje prijatelje. Kažu bogat si onoliko koliko imaš prijatelja, ako je tako, onda sam milionerka.