MATICA – Atelje 212
Goran Petrović
POSVETA GLUMACA I AUTORA PREDSTAVE PETRU KRALJU
Režija: Rahim Burhan
Scenograf: Marija Jevtić
Kostimograf: Dragica Laušević
Kompozitor: Vlatko Stefanovski
Video: Dušan Đorđević
Organizator: Bojana Kosić
Igraju:
ANDRIJA GAVROVIĆ, zastavnik prve klase JNA u penziji: MIHAJLO JANKETIĆ
MILENA GAVROVIĆ, Andrijina žena: SVETLANA BOJKOVIĆ
PREDISLAVKOVICA, članica kućnog saveta: GORICA POPOVIĆ
UROŠ GAVROVIĆ, Andrijin sin: SAŠA TORLAKOVIĆ
SMILJKO PERUŠINA, pukovnik JNA u penziji: NENAD ĆIRIĆ
MALI, Andrijin unuk: UROŠ RAKIĆ
DANICA, studentkinja: DRAGANA ĐUKIĆ
Inspicijent: Jovana Stefanović
Sufler: Anka Milić
PREMIJERA: 12. MART 2011.
„Matica“ je komad koji je, po sopstvenoj priči, za naš teatar napisao, manirom vrsnog dramskog autora, Goran Petrović, jedan od najznačajnijih pisaca našeg jezika.
Glavni junak, Andrija Gavrović, Zastavnik Prve klase JNA u penziji, odlučuje da ostane u podrumu svoje zgrade, prepunom odloženih i upotrebljenih stvari koje su obeležile njegovu i našu prošlost. Iz perspektive današnjeg trenutka u kome se uopšte ne snalazi, ne prilagođava i ne želi da se prilagodi, gde sve propada – prostor ispunjen prepoznatljivim predmetima budi u njemu nostalgiju za vremenom u kome je živeo, koje je voleo, u kome mu nije bilo “tesno”. Za vremenom u kome je ostavio svoje najbolje godine, snagu i emocije. U tom prostoru Zastavnik postaje živi eksponat jednog zaboravljenog vremena i jedne zaboravljene zemlje…
KRITIKA
Veština samoodržanja
„Matica” Gorana Petrovića je savremena drama sa bitnim tragovima komedije čiji je glavni lik Andrija Gavrović, zastavnik JNA u penziji koji odlazi da živi u podrum gde se odvija kompletna radnja. Podrum ima simbolički smisao, označava zaboravljena mesta, prostor je sećanja ili podsvesti koje treba istražiti, sećanja na ličnu, kao i na društveno-političku istoriju, konkretno našu jugoslovensku prošlost. Silazak u podrum se može razumeti i kao potreba za nalaženjem mira, sakrivanjem od sumorne svakodnevice, traženjem utehe u nostalgiji za vremenom Jugoslavije. Svi likovi drame su uverljivi u njihovoj slikovitosti, životnoj neposrednosti, jednostavnoj iskrenosti. A jedna od glavnih narativnih linija u komadu – Andrijina potraga za izgubljenom maticom sa bicikla koji treba da popravi i pokloni unuku za rođendan, određuje suštinu ove drame, njenu neusiljenu toplinu i gustu ljudskost, težnju da se kroz bujno veristički prikaz svakodnevice društveno marginalizovanih ljudi izrazi tragična erozija standarda naših života.
Reditelj Rahim Burhan je izabrao odgovarajući stil scenske realizacije Petrovićevog teksta – poetski realizam. Scena realistički predstavlja podrum pretrpan stvarima koje, između ostalog, označavaju jugoslovensku prošlost, od dnevnih novina do vojnih uniformi i odlikovanja (scenograf Marija Jevtić). Publika okružuje scenu, sa tri strane, a prostor je jako stešnjen, pomalo i klaustrofobičan, čime se bitno pojačava emotivan doživljaj gledalaca. U pozadini se nalazi platno na kome se, između scena, prikazuju različiti stilizovani, uglavnom animirani, crno-beli snimci koji poetski dopunjuju radnju (video Dušan Đorđević). U jednoj od međuscena se tu emituju animirani snimci mrdanja miševa, dok Andrija nervozno šeta, čime se efektno, simbolički, izražava njegov nemir. Naglašenu poetsku funkciju ima i muzika koja u dramski bitnim scenama takođe pojačava emotivan učinak (kompozitor Vlatko Stefanovski).
Glumci su usaglašeno realizovali scenski koncept poetskog realizma. Petar Kralj igra Andriju Gavrovića izvan šablona, svedenim, ali sasvim izražajnim sredstvima – on je povučen, koncentrisan na svoj unutrašnji svet određen razočaranjima i potrebom da se pronađu odgovori. Svetlana Bojković, u ulozi njegove supruge Milene, nastupa u nešto drugačijem tonu – izraz njenog nezadovoljstva nije unutrašnji, ona ga ne drži u sebi već ga ispaljuje na površinu, na primer, kada otvoreno zamera Andriji na izborima koji su im otežali živote. Gorica Popović, u ulozi komšinice Predislavkovice, još je bučnija i otresitija, preduzimljiva je i samouverena u ostvarivanju svojih namera. Njen lik, zbog sirovog, tvrdoglavog primitivizma koji nosi, podseća na one živopisne nušićevske tetke alapače. U jednoj sceni Popovićeva prodorno otvara i drugu, ranjenu stranu lika i pokazuje dubinu očaja prouzrokovanu prepoznatljivim društveno-političkim okolnostima (njen muž se iz rata vratio kao invalid). Nenad Ćirić stvara lik Smiljka Perušine, karakteristično grubog, penzionisanog pukovnika JNA, vrlo komičnog u toj njegovoj bahatoj ograničenosti. Saša Torlaković igra Andrijinog i Mileninog sina Uroša, neostvarenog profesora marksizma, Dragana Đukić Danicu koja se pojavljuje u jednoj sceni, u pravljenju komercijalne predstave o Andriji, a mladi Uroš Rakić, u ulozi unuka, unosi tonove čiste vedrine i životne radosti, neopterećene mukama stvarnosti.
Likovi predstave „Matica” su žrtve okruženja, izmrcvareni su brojnim udarcima sistema i neodgovorno vođene politike, ali nisu sasvim stradali. Iako na svakom koraku vreba pad u njihovo potpuno očajanje, to se nikada ne dešava jer su oni pravi umetnici u samoodržavanju, neposustajanju, neprihvatanju konačnog sloma. Ta njihova fascinantna regenerativnost, upornost da opstanu u nemilosrdnom zverinjaku društva, značajna je idejna vrednost predstave i suptilni podsetnik da su rane mesta kroz koja ulazi svetlost i spoznaje se istina.