Hofmanove priče
Žak Ofenbah
Fantastična opera u tri čina
Premijera: 7. oktobar 2005. god. u okviru 37. BEMUS-a
Dirigent: Aleksandar Spasić
Reditelj: Dejan Miladinović
Scenograf: Miljen Kljaković – Kreka
Kostimograf: Milanka Berberović
Supervizor realizacije scenografije:Todor Lalicki
Scenski pokret: Violeta Dubak
Lektor za francuski jezik: Gorjana Ilić
Učestvuju: Dejan Maksimović, Darija Olajoš Čizmić, Sofija Pižurica, Snežana Savičić, Suzana Šuvaković-Savić, Ljubomir Popović, Valentina Taškova, Miodrag Miša Jovanović, Nenad Jakovljević, Jelena Štulić, Tanja Obrenović, Aleksandar Dojković, Igor Matvejev, Nenad Nenić, Goran Krneta, Darko Đorđević, Boris Babik…
SF opera inspirisana fantastičnim pričama E. T. A. Hofmana. Poznata muzika u izvođenju sjajnih solista. Fantastična scenografija Miljena Kreke Kljakovića i raskošni kostimi Milanke Berberović u futurističkoj režiji Dejana Miladinovića i pod dirigentskom palicom Aleksandra Saše Spasića. Pisac Hofman priča o svoje tri nesrećne ljubavi dok ispija »život« u jednom apokaliptičnom svratištu. Olimpija, njegova prva ljubav, je kiborg, kreacija pohlepnog naučnika; Antonija je overdozirana rok zvezda, a Đulijeta prostitutka-transvestit.
Pisac fantastike E. T. A. Hofman bio je omiljen u Francuskoj. Žil Barbije i Mišel Kare zato su lik ovog umetnika pretvorili u glavni karakter pozorišnog komada Hofmanove priče. Prava za operu Ofenbah dobija 1877, ali stvaralac umire 1880. i operu ostavlja nedovršenom. Hofmanove priče, jedina opera pariskog kralja opereta, prepušta se mnogim redakcijama. Za izradu partiture angažovan je Ernst Giro, a pariski izdavač Éditions Choudens obajavljuje nekoliko varijanti opere, a sve to ne može se nazvati najsrećnijom okolnošću za jedno testamentarno ostvarenje.
Opera nije imala sreće ni na izvođenjima. Požar koji je 1887. izbio u Operi Comique, uništio je Ofenbahov autograf. Na drugoj predstavi u bečkom Ringteatru 1907, neispravna gasna lampa zapalila je pozorište. Poginulo je 400 ljudi, izgoreo originalni notni materijal opere, a Hofmanove priče se potom zadugo nisu postavljale na scenu. Šest godina kasnije, u Parizu se dogodio novi incident, sa nešto manje žrtava, ali tom prilikom izgorela je originalna partitura Hofmanovih priča. Od tada ova opera postavlja se iz prepisa, a njena “ukletost” donosi joj slavu, koliko i lepota umetnosti koju pronosi.
Upravo stoga, opera se održala na repertoaru Evrope i Amerike. Verzija koja se igrala u Operi i teatru MADLENIANUM delo je dirigenta Gorjana Korunoskog i reditelja Dejana Miladinovića. U potrazi za kompaktnošću dramaturgije i jasnošću scenske dinamike autori su odustali od delova koji u muzičkom i scenskom smislu pokazuju operetski karakter. Pre svega od Epiloga opere i nekih kratkih delova Prologa, kao i Kupleta Franca iz Antonijinog čina. Ubrzao se time dramaturški tok, dok je ponavljanje muzičkih i rečitativnih delova svedeno na minimum. Korunoski i Miladinović potencirali su, zatim, jedinstvo tamnih snaga, tako što su se u podeli odlučili za jednog izvođača za sva četiri lika zle sile. Spojivši uloge Stele, Muze i Antonijine majke sa ulogom Niklausa ovaj lik podignut je na viši nivo.
Sam svet Hofmanovih priča rediteljski je dočaran jezikom antiutopijskog i naučno-fantastičnog arsenala. Opera je smeštena u postkataklizmično vreme, koje nam se na početku 21. veka već čini bliskim i čini nas nespokojnim. Sve te preokupacije donedavno smo mogli da vidimo samo u Hermanovom stripu o Džeremaji, Bilalovim crtežima, ili filmovima kakvi su Waterworld, Bladerunner, Total Recall. Sada se to, po prvi put na jednoj srpskoj operskoj sceni, vidi u jednoj operi. Autori ove varijante Hofmanovih priča na sceni MADLENIANUMA misle da potraga za odgovorima na kataklizmatične izazove realnosti nikako više ne treba da ostane samo u SF zabranu, nego traži značajniji angažman umetničkog stvaralaštva. Tu ni operska scena ne treba da bude izuzetak, mada joj veći deo operske literature takav angažman onemogućava. Utoliko pre ne smeju biti propuštane malobrojnije prilike koje pružaju novije opere, ali i neke starije poput čarobne frule, opera iz Vagnerovog ciklusa i svih čiji romantičarski fantazam, kao u Hofmanovim pričama, uspostavlja shemu “uzvišene težnje junaka u sukobu sa zlokobnim silama”, tako podatnu za laku i smislenu transpoziciju u savremene analoge.