K U M O V I – Zvezdara teatar
Određujući svoj novi komad kao »komediju svakodnevne tragedije«, Dušan Kovačević na najbolji način baštini i nastavlja tradiciju svog dramskog diskursa koji karakterišu suptilan osećaj za realnost apsurda tragikomične stvarnosti. Apsurd, hiperbola, fantazmagorija, farsa i groteska, komedija i tragedija naizgled jednostavne, banalne svakodnevice, čine ovaj nadrealni komad apsurdno realnim i mogućim. Poigravajući se elementima trilera, Kovačević pripoveda o običnim stvarima, o ljubavi i preljubi, prijateljstvu i tragičnoj usamljenosti, nerazumevanju i nemogućnosti komunikacije u naopakom, otuđenom svetu, lišenom temeljnih vrednosti, razuma i smisla.
Iz drugog plana, nenametljivo, diskretno, ali više nego očigledno, jednako se promalja sveprisutan, jasan, onespokojavajući, prepoznatljivo gorak i opor, tragikomičan društveni, socijalni i politički milje današnje Srbije.
U odličnoj glumačkoj podeli nema slabih mesta niti nedovršenih uloga: Miki Manojlović, Danica Maksimović, Branimir Brstina, Milica Mihajlović i Radoslav Milenković, svako na svoj način, daju likovima osobenost, plastiku i uverljivost.
Ako su smislene reči i glasove razuma nadvladali nerazum i besmisao da li je onda jedino što nam preostaje lajanje ili ćutanje?! Pritisnut grmljavinom nerazuma i besmisla, čestit čovek ne ume da nađe odgovor na ovo pitanje, ali ga makar može potražiti u pozorištu. U tom smislu, predstava Zvezdara teatra, »Kumovi«, može delovati i lekovito i otrežnjujuće.
A priča se odigrava tokom jednog popodneva u domu manje više običnog para (Predrag Miki Manojlović i Danica Maksimović), pri čemu je na prinudnom a sin u inostranstvu. Politička situacija se nijednom rečju ne pominje ali ovo popodne je prepuno zavijajućih sirena, što policijskih što ambulantnih, sedativa i alkohola, pronađenih pištolja i droge, slabih živaca, ludih policajaca i špijuna, sumanutih prevara, gromova i mraka, tako da je prilično jasna slika, društva u kom se ovo dešava. U takav društveni kontekst se polako ali sigurno, pred gledaocima uvlači pasji ili pseći život, preteći da preuzme vladavinu.
Metamorfoza počinje bizarnim druženjem muža sa psom koji ga prati, a završava tako što muški deo ove priče pokazuje tendenciju da se do kraja pretvori u pse, ili džukele, šta je već kome blisko, dok se žene ipak drže ljudskog obličja, donekle zahvaljujući iluzijama koje i dalje gaje o muškarcima, donekle zbog silnih dnevnih obaveza i odgovornosti prema porodici. Režijski, Dušan Kovačević nastavlja doslovno da prenosi ono što je napisao, baš zato što je ova predstava brža, razigranija i dinamičnija od onih koje smo poslednjih godina gledali od ovog autora, čemu je doprinelo i petoro vrhunskih glumaca.
Miki Manojlović se posle niza godina vratio na scenu, likom čoveka koji amortizuje udare sudbine pronašavši uporište u samome sebi, i koji reaguje isključivo na dobre spoljašnje impulse, što se svodi na druženje sa psom lutalicom. Danica Maksimović kao njegova žena, pisana kao podupiruća uloga, sve vreme je aktivna svojom neprestanom i do detalja tačnom reakcijom na muža, dok Milica Mihajlović igra ženu burnog unutrašnjeg ličnog života, čemu je podredila spoljašnje okolnosti. Branimir Brstina, policijski inspektor, u apsurdu je suvereno na svom terenu, a Rale Milenković, majstor transformacije, predstavlja hibrid čoveka i psa, čijoj je uspešnosti doprineo i odličan posao kostimografkinje Marine Vukasović Medenice. Ni dekor Nenada Brkića ne mrači spolja ovu „komediju svakodnevne tragedije“, u kojoj ćete se od srca nasmejati svom pasjem životu, ujedno zaboravivši na njega.
Igraju:
Predrag Miki Manojlović
Danica Maksimović
Milica Mihajlović
Branimir Brstina
Radoslav Milenković
